Hodaj ! Stani ! Kreni ...
Ne znam, vrištim, plašim se.
Put od 7 sati, sam sa svojim mislima natjera te na razmišljanje. Ko sam, šta sam, odakle sam, odakle ja ovde i zašto ?
Ne znam, vrištim, plašim se.
Put od 7 sati, sam sa svojim mislima natjera te na razmišljanje. Ko sam, šta sam, odakle sam, odakle ja ovde i zašto ?
Lijevo me znaš - Desno vrištim u samoći
Generalno, uvijek sam se pitala da li postoji to nešto u ljudima za šta se vežeš. Ili je to mjesto. Ili je to priča. Ili umisliš.
Ne znam. Opet vrištim.
Kroz glavu piči propuh isprepletenih osjećaja, kao pletenica, red ljutnje, red tuge, red sreće, red iznenađenja, red histerije .. opet vrištim.
Nikada nećeš znati šta je pisac htio reći, ali možeš se pronaći. I ti, i ti, i evo baš ti koji/ja ovo čitaš.
Jesi li ikada imao/la osjećaj da si neshvaćeno osakaćen/a i da tako paralizovan/a vrištiš?
O tome ti pričam.
